Latinica

Први станар Новог Београда

Извор: Илустрована Политика, бр. 2047, 11.04.1998, Аутор: Милош Лазић



Тамо где се улива Сава у Дунав, где су се некада налазиле пустаре и ритови, никло је насеље које би, да није једна од београдских општина, било друго по величини у Југославији.

Жућкастосиве петоспратнице надомак Тошиног бунара стоје тако да обликују слово П. Делују помало незграпно, обележене засвагда архитектуром времена у којем су настале и патином година што су за њима. Свака зграда има четири истоветна улаза: пет степеника, тесно одмориште, украсни стуб од вештачког камена и расклиматана дрвена застакљена врата.

Откако постоје, називају их - павиљони. Прва три су на углу улица Сремских одреда и Радоја Дакића. Следећа три до њих и тако редом до некадашње железничке пруге, па натраг, поред Института за мајку и дете; онда Похорском до краја, па натраг... Између њих су сеновите зелене оазе у којима увек има деце.

Душан Спасојевић станује у првом павиљону, трећи улаз, други спрат. Он, заправо, живи у Улици сремских одреда број 18, али га је, на званичној адреси, веома тешко наћи.

Душан је рођен 1911. године у Брзој Паланци. У Београду је од 1923. Дошао, изучио обућарски занат и остао.

Био је спортиста: почео је као ревносни сакупљач лопти на старом стадиону "Радничког" код Баре Венеције, испод Зеленог венца, а доцније се бавио свачим помало. ("Само никада нисам боксовао, јер нисам волео да ме неко бије, макар то било и у рингу.")

После рата је Душан Спасојевић био један од оснивача фабрике обуће "Петар Велебит" на Вождовцу. Био је и први председник Синдиката кожарских радника Београда.

Ожењен је и са супругом Анком има два сина: један је инжењер, други архитекта, имају своје породице и одавно не живе с родитељима.


"Овакав је био почетак..."

Можда биографија Душана Спасојевића не би била вредна помињања, да није једног до сада непознатог податка. Наиме, он је први станар Новог Београда.

- Живели смо на Зеленом венцу, у зградама које су одавно срушене, тамо где је данас парк испод Теразијског платоа - сећа се Душан. - У заједничком стану. Када је, пред рушење, почело расељавање, нама су понудили да идемо у Нови Београд. Наш газда, имена му се не сећам, а био је из угледне београдске винарске породице Старчевић, рекао је: "Ја у Аустро-Угарску не идем ни мртав". Ми смо, богами, пристали. Да се курталишемо заједнице и коначно скрасимо у правом стану. И преселили смо се 1953. године.

Када су се уселили, зграда је још била окована скелама, а други и трећи павиљон су били тек голи неомалтерисани зидови. Около су биле ливаде и баште, а по обронцима Бежанијске косе виногради. Најближа зграда је била стара кафана "Тошин бунар".

- А превоз, гори него сада - смеје се чило. - Један аутобус је возио одавде до града испод оног подвожњака код зграде СИВ-а. Кад падне киша, или кад заледи, вози само до подвожњака, не може испод. Мени је до предузећа на Вождовцу требало сат и по, некад и два. Толико и натраг. Само, није то било тешко, навикне се човек, а и младост...

Каже да се осећа као да је овде рођен. Никада не би мењао стан, ма шта му понудили. Јесте да нема централног грејања, да су подруми поплављени, али...

- Нови Београд ће сад, 11. априла, прославити пола века од почетка градње - вели Душан. - А Анка и ја златну свадбу и 45 година живота у најстаријој новобеоградској згради.

Тачно је да је пре пола века почела градња, али прича о новом граду на левој обали Саве је много старија.

Име "Нови Београд" се први пут среће 1924. године, када је Петар Кокотовић отворио кафану и дао јој ово име у Улици Тошин бунар, тамо где данас железничка пруга сече ову саобраћајницу.

У Националној и свеучилишној библиотеци у Загребу (ваљда га још чувају?) налази се први примерак листа "Нови Београд" објављен 17. јануара 1930. године, недељних новина које је уређивао Александар Врањешевић.

У Београду је 1932. године основано "Удружење за улепшавање леве обале Саве - Нови Београд".

Ипак, све су то били снови. Прва информације о изградњи новог стамбеног насеља с оне стране Саве објављена је у "Политици" 5. јануара 1947. године. Текст је носио наслов "Ове године удариће се темељи новом Београду на ушћу Саве у Дунав", са малим "н" у називу.

- Ако ћемо поштено, припремни радови су заиста почели 1947. године - каже Ратко Ђорђевић, председник Месне заједнице "Пионир" и некадашњи градитељ Новог Београда. - Трајали су од 1. октобра до 3. децембра, а командант је био Воја Црњански. Да се зна.

"Политика" је 12. априла 1948. на првој страни донела велики текст с насловом "Омладина Југославије почела је јуче своје велико дело - изградњу Новог Београд", са великим "Н" у називу. Први командант Омладинских радних бригада је био Живорад Михајловић Драшко.

- Сећам се једне невероватне анегдоте из тог времена - прича Ратко Ђорђевић. - Нас је 30. јуна, само два дана после друге резолуције Информбироа, посетио друг Тито. Било је то у нашем логору "Милован Миловановић", који се налазио код садашње зграде ЦК. Е, сутрадан је сва ибеовска штампа писала како је Тито заробљен код Земуна. Ово су поткрепили фотографијама нас бригадиста који смо га опколили.

Прича о усхићењу своје генерације овим подухватом, о изградњи зграде "Метропола" која је била намењена СКОЈ-у, о купању испред садашње зграде Председништва Југославије, о сновима који су пред њима постајали стварност.

- На изградњи Новог Београда је учествовало 150.000 омладинаца у 900 бригада из целе земље - испрсио се Ратко. - Уз нас, још и 20.000 "фронтоваца" и другарица из АФЖ-а. И ево шта се направило!


Испрва спаваоница, сада има све

Изградњу Новог Београда је започела омладина, а наставиле су грађевинске фирме из целе Југославије. И вероватно нико тада, пре пола века, није могао ни наслутити какво је то грандиозно дело.

Да није општина у саставу Београда, Нови Београд би са 320.000 становника био други по величини град у СР Југославији. Простире се на површини од 4.096 хектара на којима је саграђено укупно 80.000 станова.

То одавно није "велика спаваоница", како је Нови Београд неко неумесно прозвао. О томе сведочи пука статистика. Међу новим здањима је 5.000 предузећа и 4.700 самосталних радњи. Ту су и 33 дечја вртића, деветнаест основних, шест средњих и две више школе, као и Факултет драмских уметности. У оквиру факултета је и једино новобеоградско позориште, а поред њега постоји и пет биоскопских дворана. Дом здравља има четири велика објекта, седамнаест амбуланти и дванаест апотека. У Новом Београду је и Студентски град, највеће универзитетско насеље на Балкану (8.000 постеља задовољава потребе и неодређеног броја "илегалаца" који су одавно институција Студењака).

Према званичним подацима, на територији општине је запослено 42.000 радника у привреди и десетак хиљада у друштвеним делатностима. Запослених је, наравно, много више.

У Новом Београду је и неутврђен број продавница, занатских радњи, сервиса, уметничких галерија, услужних радњи и којечега другог...

- И свако ко жели, може овде да нађе баш оно шта тражи - каже Наташа Лакићевић, портпарол Скупштине општине Нови Београд. - Нећу погрешити ако кажем да данас немамо једино скијашке терене.

(А и то ће имати јер се поред Парка пријатељства подиже вештачко брдо - за санкање.)

Помиње и мало познат податак да Нови Београд има чак и своју цркву: реч је о Храму светог Георгија из 1876. године, који се налази у Војвођанској улици. А ускоро ће код општинске зграде почети изградња цркве посвећене светом Димитрију.

Има још и хотеле "Београд - Интерконтинентал", "Хајат Риџенси", "Путник"... Спортске хале и тржне центре.


Како се снаћи међу блоковима

Чак и житеље Новог Београда збуњује нелогичан систем обележавања стамбених блокова, који је несрећна последица урбанистичко-чиновничких нумерисања грађевинских парцела. Тако, на пример, прва здања, павиљони код Тошиног бунара, припадају блоку 7. Блок 1 је у центру, код "Фонтане", уоквирен улицама Париске комуне, Народних хероја, Булеваром Авноја и Омладинских бригада. Налази се баш преко пута зграде Скупштине општине која, иначе, припада блоку 31. Између блокова 68 и 70а није блок 69, већ 58, а иза 70 је, следствено овом систему, блок 44.

Улице праве најневероватније меандре обилазећи зграде у неколико блокова, а логика следа кућних бројева не постоји.

- Једини начин да се намерник снађе јесте да заустави неког пролазника и пита где се шта налази - каже уз смех Наташа Лакићевић. - Понекад се догоди да заиста добије прави одговор.

Пре три године се појавила интересантна књижица Зорана Рапајића "Водич кроз Београд" са поднасловом "Нови Београд". Штампана је на 72 странице и ма како се аутор трудио да објасни географију ове запетљане општине, пропустио је једну ситницу: да уз "Водич" понуди још и компас, сигналне ракете и прибор за преживљавање. Невероватно.

Нови Београд је испресецан трасама 28 аутобуских и три трамвајске линије градског саобраћаја, што нипошто не значи да је до њега једноставно доћи или из њега лако изаћи. Не значи ни да ће вас аутобус који тамо ухватите одвести до центра Београда: може се догодити да вози до Ледина, Земуна, Батајнице, Сурчина...

- Мени се догоди да по месец-два не пређем Саву - каже Наташа. - Не због превоза, који је такав какав је, већ зато што заиста немам никакву потребу да идем у Београд. Све имам и овде.


Највише је младих људи

По последњем попису становништва из 1991. године, у Новом Београду живи највише Срба (74 одсто). Следе Југословени (9 одсто), Црногорци (5 одсто), па редом: Македонци, Хрвати, Словенци, Муслимани, Албанци, Мађари, Немци, Словаци... У следећем попису ће се сигурно наћи и Кинези, предузимљив свет који је по Новом Београду отворио сијасет продавница и ресторана. Биће и Грка (Грчко-кипарски центар), а наћи ће се, вероватно, и неки Папуанац.

Говорка се да у Новом Београду има пуно пензионера, што је тачно, али их, пропорционално, више има у Старом граду, на Врачару, чак и на Савском венцу. Уосталом, уочљиво је да је у Новом Београду највише младих. Реч је о новим клинцима који с поносом истичу да су - Новобеограђани. По томе се разликују од својих родитеља који су у њиховим годинама разоноду тражили искључиво у старом делу Београда.

После пола века постојања Нови Београд је коначно добио душу. Постао је "град" по мери својих житеља. Окружен Савом и Дунавом с једне и Земуном и Сремом с друге стране. Са предивним парковима и шеталиштима уз реке, простран и комотан, а присан и гостопримљив.

Само се још стари акцијаши сећају времена од пре пола века, мочвара и ритова који су га плавили и својих снова који су се остварили.


Заборављени споменик

Крај пута што од Палате друштвено-политичких организација води ка Ушћу налази се бела камена громада. Тек ако јој намерник приђе, може открити да су у њој исклесана слова. Порука је једва видљива. Пише:

"Кад овде већ буде стајао поносни Нови Београд, подигнут свесно, плански и с љубављу, вољом и рукама трудбеника, омладине, народа, нека ова плоча казује и подсећа на 11. април 1948. Три године после завршетка Народноослободилачке борбе завршене су припреме за почетак нове радне битке у борби за срећу и благостање народа. Тога дана, радни људи и омладина свих народа Југославије прегли су да подигну Нови Београд, да прошире вољени главни град државе равноправних народа с ове стране Саве, да учине већим и лепшим град из кога је КПЈ на челу са другом Титом повела устанак, да новом градњом створе још један непролазни знамен победносне ослободилачке борбе наших народа које води у социјализам маршал Тито, у држави коју су градили сами народи. Запис књижевника и револуционара Чедомира Миндеровића на спомен-плочи постављеној 11. априла 1948."

Неко ко је у овом тексту открио само патетику, изразио је протест поливши бели камен црном бојом. Друг Живорад Михајловић Драшко је, као први командант главног штаба Омладинских радних бригада на изградњи Новог Београда, пре неки дан крај тог споменика - засадио младицу брезе.


Сви председници

Нови Београд, некада III рејон, проглашен је за општину 1952. године. Од тада је променио десет председника Скупштине.

Први је био Миле Вукмировић. Затим Илија Раденко, Љубинко Пантелић Чича, Јова Марић, Перо Ковачевић, др Новица Благојевић, Милан Комненић, Андрија Тејић, Тома Марковић и Чедомир Ждрња, који је још на челу Скупштине општине.

Реч је о људима који су искрено волели Нови Београд и предано радили за добробит његових житеља. Можда о томе сведочи и податак да је др Новица Благојевић, шести председник, преминуо 11. априла 1979. године ујутру, управо пред свечану седницу Скупштине општине Нови Београд.