Latinica

Бара Венеција

Крај од ушћа Топчидерске реке па до Малог пијаца у Карађорђевој улици покривале су мочваре и баре. На старим плановима Београда те су баре биле и уцртане и обележене именом Циганска бара или Циганка. Бара се називала Циганкам зато што су у том сиромашном крају становали Цигани. Срета Л. Поповић (1820—1890) у својој књизи „Путовање по Новој Србији" даје дра-гоцене податке о том крају:

„... Циганска је бара она каја се налази крај данашње, одскора прозване „Венеција", почев од Мале пијаце (где је Ковачевића хан). Ту су биле за мога детињства рибарске колибице и циганске черге. У томе простору сада од Херцеговачке улице па западно к Сави и уза Саву биле су по већој части ћерамиџинице. Због копања земље за прављење ћерамида ту су доскора биле многе и велике рупчаге, скоро свагда пуне воде, где су се деца купала. Тек од неколико година, кад је регулацијом Београда и уравњавањем бившег шанца и редута (где је сада ресторан „Загреб" — примедба аутора) одатле многа земља снашана, попуњене су ове јаруге, а тим је добивено и земљиште за смештање дрва, песка и друге грађе. Сава од неколико година страшно рони овај крај обале. За моје памћење, од камените ћуприје, која се и сада наћи може затрпана у земљи према купатилу код механе „Босна" па онамо к Сави, иза бивше Чика-Димитријеве магазе, био је толики простор да си до воде могао добро потрчати с коњем док дођеш до обале савске. И свуда туда биле су ћерамиџинице. И на ово роњење Саве нико и не хаје. А и на исушење баре још се и не помишља, те због тога нас дави летаг грозница ..."

Према томе Циганска бара или, како је крајем прошлог века један духовити Савамалац назвао „Бара Венеција" захватала је цео онај простор од данашњег хотела „Бристол", затим део између Карађорђеве улице и Гаврила Принципа, цео парк код Железничке станице, Железиичку станицу, па дуж Саве до ушћа Топчидерске реке.

Вода из ове баре, када се у пролеће разлије Сава, направи читаво језеро по коме се саобраћало чамцима. Бара Венеција је до пирала чак до Босанске улице (данас Улица Гаврила Принципа) и плавила Шоповићево купатило (данас зграда Економског факултета).

Бара Венеција је током времена насипана. После предаје градова 1867. године кад је срушена Стамбол-капија и отпочело регулисање Београда, сва земља и камење које је опасивало варош од Савског пристаиишта до дунавске обале преношено је волујским и таљигашким колима и бацано у бару. Том земљом су испуњаване и оне рупчаге које су градили ћерамиџије правећи ћерамиду. Доцније су насипали бару и појединци, нарочито сопственици имања из околних улица. Посао насипања продужила је држава градећи Железничку станицу и железничку пругу 1884. године.

Како је Циганска бара током XIX века била у предграђу, то су каравани камила, који су навраћали у Београд носећи робу из далеких крајева, ноћивали у пољу крај баре. Последњи караван дошао је пре више од сто година 1854. и донео из Сереза дуван у балама Анастасу Христодулу, трговцу. Том приликом је једна камила угинула. У Савамали названа је и једна кафана у којој су одседали трговци из унутрашњости „Венеција" по Бари Венецији.

Обрасла у траву и шевар, блатњава и прљава Бара Венеција била је згодно место за преноћиште разних коцкара, обијача и шпекуланата. Преко лета, због бујне вегетације, хиљаде рабаџија напасало је тамо своје коње, а зими кад се ухвати лед бара је служила за тоциљање деце из околних улица. Тек око 1930. го-дине бара је скоро сва насута и на једном њеном делу саграђен је нови Београдски Сајам.