Latinica

Са Лимана

Савска Јалија, Прибрежје или Савски сокак је данашња Карађорђева улица. За мога детињства, у том крају — прича Срета Л. Поповић (1820—1890) па чак до Сава-капије, која је било до самог краја од ђумрука, биле су све саме магазе од ћепенака. Где је сада ђумрук, била је некад двокатна дрвенара кућа, а где су сада до ђумрука кнежеви дућани, ту је био све један хан (Нонин), где су каравани одседали често с камилама који су доносили денкове са памуком и сафијаном. У магазама држана је влашка со у крупицама..." Уз саму обалу било је пристаниште — Лиман, мочварни залив у који су се заклањале лађе од ветра и ту се истоваривале и товариле. С пролећа, како би се отворила пловидба по Сави, био је тај Лиман пун босанских лађа. Лађама су доношене пресне јабуке, крушке, суве шљиве, пекмез, мед и брезове метле. На Лиману су имали и Срби и Турци свога чиновника за преглед тескера. Око тих тескера и надлежности српске и турске власти често је долазило до свађа и препирки. Тако се 25. јуна 1860. године догодио и крвав сукоб између Срба и Турака да је капетан Никола Бучовић морао оружано да интервенише. Тада је Лиман ушао у дипломатоку преписку гарантних сила. У преписци стоји: „... и 25. јуна (у 10 часова увече) појави се бој у кафани једној на Сави, а из кафане пређе ва улицу. Сукобу је стајаћа војска учинила крај. Било је и тешко рањених и с једне и с друге стране, али се мислило да није нико главом платио, докле сутра дан три турске лешине не нађоше у Сави..." После тог сукоба турска власт повучена је са Лимана.

По пристаништу названа је и кафана „Лиман", својина капетана Мише Анастасијевића која се налазила испод првог отвора Земунског моста. To је кафана на спрат која је имала собе за преноћиште и најпространији чардак према води. У кафани, свуда дуж зидова, пружали су се меки и удобни миндерлуци, по којима су скрштених ногу по источњачки седели босански бегови, спахије и трговци. На средини беше повелики мангал, увек пун жара за кување каве и подгревање јела. Било је јестива на избор: овчетине са пилавом у лоју, пилеће јаније, јагњеће капаме, шкембића са цревцима, слаткиша свих врсти, почев од баклава, татлија, суџука, алви па до бурека и сушених такуша. А кад падне ноћ, настаје весеље, оријенталско оргијање, шенлучење све до првих петлова, уз шаркију праћену звонким даирама, уз песму севдалијску „Што но ми се Травник замаглио" и уз игру лепих Черкескиња које су певале „Ил ме љуби или крши ил остави".

Око Лимана населили су се Бошњаци, богати трговци. Подигли куће и магазе и приграбили сву трговину у своје руке. Ту је подигнут Ковачевића хан, доцније Параноса, који се налазио испред „Бристола" У њему је одседао Васа Пелагић кад је боравио у Београду. Одмах крај Лимана Милош Димитријевић, фризер, отворио је 1874. године топло и хладно купатило. Испод врлетног брега, где су шездесетих година подигнуте Велике степенице, био је ред кућа и магаза са ћепенцима трговаца и занатлија Срба и муслимана где се продавао катран, суво воће, со, дрво, коже, сирове и сухе, сува храна... У једном од тих дућанчића код познатог јунака са Мишара Батал-Мите, скупљали су се угледни Срби са Цинцарима и Грцима, мезетили киселе паприке и пили анасонлију и горку пелењачу и разговарали о трговачким пословима и политичким приликама.

После две године од крвавог догађаја на Лиману, у лето 1862. године бомбардована је варош и Београд је био четири месеца у опсадном стању. У савском сокаку крај Лиман-џамије, високе грађевине од камена са капијом од кована гвожђа, водиле су се борбе између Срба и ерлија. За спомен палим српским жртвама у Савамали подигао је Ћира Христић, лончарски трговац, Споменик победе у облику великог крста од црвеног мрамора. Споменик је првобитно био на Малој пијаци и приликом регулације тога краја пренет у парк између хотела „Бристол" и Железничке станице. To је један од првих споменика Незнаном јунаку, откривен у јесен 1862. године у Београду.