Latinica

Ноћни чувари - Патролџије

Кнез Милош Обреновић установио је полицију која је почела да функционише 2. априла 1828. године. За првог старешину постављен је Петар Лазаревић-Цукић. Да би осигурао житељима београдским спокојан сан и безбедност, кнез Милош је издао наредбу 1. децембра 1837. године по којој су установљене патроле:

"... ноћне патроле да буду добро разрађене и да ниједан буџак не буде од патроле невиђен. Полиција ће више пута ноћу у неизвесно време излазити и мотрити шта патрола чини и где се налази..."

После четврт века, 28 децембра 1861. године када је наш главни град имао само шест квартова са 2095 кућа и бројао 18.000 житеља, кнез Михаило Обреновић је обнародовао Уредбу по којој је дато овима општинама у земљи да могу, у интересу веће личне и имовне безбедности житељства, примати у службу ноћне стражаре које ће плаћати на пола општина и држава. Београдска општина је одмах установила чету ноћних стражара — патролџија. Та чета састављена је била из педесет добровољаца које је општина плаћала, а који су били потчињени Управи града Београда. Добровољци, кад ступе у чету, морали су служити бар годину дана, а имали су плате по девет талира на месец. За патролџије прописана је нарочита униформа. Зими: чакшире и копоран од мркога сукна. Копоран се закопчавао на средини и на грудима је био украшен многим црвеним гајтанима као што се веровало да су некада носили војници цара Душана. Зато су те копоране називали „душанкама". Лети: гаће и кошуље од белог платна, доколенице и јелек од чохе. Зими су носили капе са кићанком и облачили дубоке ципеле илм чизме, а лети су ишли гологлави, са плитким ципелама или опанцима. Пролисна одела лиферовале су Ошлтини абаџије које су имале своје радње у Абаџијекој чаршији, данас Улици Народног фронта. Све до балканских ратова 1912. године иаш главни град био је далеко од модерног града, са кућама које су имале баште и у којима је махом само једна породица становала и плаћала ме-сечно 25—40 динара кирије. Разумљиво је да су патролџије у оно време знале скоро сваког грађанина у своме кварту.

Зими, кад се ухвати први сутон, позатварали би се дућани и опустили ћепенци, а густа магла лагано би падала на завејану варош. Док би мраз стезао још јаче и снег пиштао под ногама, патролџије би у гомилама тромо промицали истам улицама и разилазили би се на овоја места. Јаша Игњатовић, књижевник, боравећи у Београду, описао их је у својим Уопоменама - Рапсодијама: „ ... Чудно ми се видело бар досад од мене нигде невиђено и нечувено ноћно стражарење по Београду. Којекуд по сокацима, по ћошковима, код механа, размештени ноћни стражари пазили су на ноћно кретање грађана. Обичај је био и то облигатан да ко ноћу после неког опредељеног сата иде да мора код себе имати запаљен фењер, па било ноћ светла или не, свеједно. Како ко прође а стражар повиче: „Ко је?" Ако нема фењера онда требало је великог парламентарног слаткоречја да се не упозна са буваром. Самном се више пута то догодило да сам тако без фењера атрапиран био но пошло ми је за руком неким аргументима искобељати се..." Стара кућа у Јевремовој улици бр. 19 (данае Музеј позоришне уметности), саграђена 1830. године, била је Патролџијска касарна, a у подруму те зграде имали су своју трпезарију. Патролџије су чиниле нашим старим разне услуге. Тако су, на молбу становника Дорћола, носили на ноћном дежурству, поред прописаног оружја, и већу батину, којим су ударцима о калдрму, јављали да је стража ту, па се не треба ничега бојати, а осим тога њоме су растеривали мачке, како не би несносним маукањем реметиле сан Дорћолаца, или су неком залуталом боему из Скадарлије који од мамурлука није могао неки пут да погоди браву, откључавали капију.

Ноћни стражари имали су и свој локал у који су често свраћали. To је била кафана „Код патролџије", на плацу где се данзс налази палата Деванха у улици маршала Тита. Деведесетих година прошлог века командир ноћних стражара био је Добросав Атанацковић, родом Ужичанин, који је доцније отворио, први у Београду, продавницу ужичких производа: пршута, суве сланине, кајмака и клековаче. Продавница „Ужички конзулат — Санаторијум Добросава Атанацковића" налазила се на углу Коларчеве и Макодонске улице и у њу се улазило преко три стрма степеника. У „Ужички конзулат" навраћала је сва београдска боемија, почев од Јанка Вееелиновића па до Петровића „Сељанчице". Установа ноћних стражара укинута је 1903. године.