Latinica

Сакаџије - Снабдевачи водом

По попису од 1859. године Београд је бројао 18.890 житеља. У то време варош је била опкољена широким шанцем пуним стражара и топова са пролазом кроз четири утврђене капије. Шанац се простирао од данашње зграде Прве мушке гимназије у Душановој улици до Народног позоришта на Тргу Републике, а затим преко Обилићевог венца до Карађорђеве улице на Савском пристаништу. Изван шанца налазила су се варошка предграђа: Савамала, Теразије, Палилула и Врачар.

Снабдевање водом било је увек проблем у старом Београду. Све до увођења сталног водовода, који је отпочео рад 29. јуна 1892. године са капацитетом од 2800 мЗ на дан, наши стари снабдевали су се водом из бунара и чесама и то: у предграђима из бунара којих је у то време било у баштама и двориштима, a у „шанцу", пошто није било бунара, трговци и занатлије имали су нарочите момке који су доносили воду са чесама којих је било на више мес-та по вароши. Чесме су биле неугледне, укопане у земљу тако дз се морало силазити по два три степеника док се дође до славине. Од познатијих чесама поменућемо: Делијску, Чукур, Тоскину, Теразијску и Сака-чесму која се налазила испод данашње Јованове пијаце, на углу Господар-Јованове и Улице 7. јула. Сака-чесма је поред обичних лула имала и једну високу из које су сакаџије — водоноше узимали воду. По њима је, свакако, и добила име. Акварел Сака-чесме оставио нам је бечки сликар Габел кад је боравио у Београду. Све чесме нису могле подмирити потребе житеља. Увек

су биле препуне света... „Сатима се „капе" на чесми — прича

један стари Дорћолац — у очекивању да вода дође. Као да нас сунце озари кад се најави: „Добро је! Почела да тече!". Онда се пита: „Како иде?" и обично у почетку одговара: „Танко као конац"... Навала при точењу на чесмама била је доста јака да су свакодневно, услед чекања на ред, биле свађе, туче, лупање судова, тестија и бакрача. Сав тај калабалук утишавали су и растурали квартовни жандарми. Ако су ови недостајали и патролџије су долазиле на смену и предузимали кораке да се васпостави ред.

Сиромашнији сталеж трошио је савску и дунавску воду. Њу су доносиле сакџије на двоколицама. Сака је била једно углављено буре од 3 до 4 акова и плаћало се грош од саке. По подацима Глише Елезовића (1879—1961) научника, сака је арапска реч и означава „буре или кола са буретом, мешину или коња са мешином у којима се вода носи". Вода коју су доносили сакаџије на својим мршавим коњићима пила се и трошила за прање. Свака кућа је имала још и по једно буре у које се сакупљала кишница. Сакаџије су одиграле важну улогу у снабдевању водом. To су били махом сиромашни људи из јужних крајева који су дошли у Београд на печалбу. Они нису трошили више од марјаша дневно, а сваку крајцару коју зараде слали су родбини у вилајет, у некадашњу Турску.

Занимљиво је поменути дискусију која се водила о сакаџијама на седници Општинског одбора маја 1883. године, у време кад је председник Београдске општине био Живко Карабиберовић, трговац. По наредби Општинског санитета установљена је пумпа за воду, чије издржавање стаје Општину годишње 4.000 до 5.000 ди-нара. Да би Општина имала прихода, предложено је да за 4 саке дневно сакаџије плаћају један грош тамсе, па макар и 10 сака заитили воде. Међу тим, они су упутили једну представку, потписану од њих педесеторице, иако их је тада у Београду било преко стотину, у којој се жале да на пумпи не могу на дан више од по 4 до 5 сака да заите, јер им је тешко доћи до пумпе, а када би се, веле, одобрило да захватају воду и са Дунава, онда би могли и по 20 пута на дан доћи и напуниви саке. У дискусији учествовало је више одборника: Емилијан Јосимовић, Носта Главинић, Свегозар Зорић, Никола Хаџи Поповић, Живко Бутарчић. Они су захтевали: да сакаџије неминовно плаћају таксу па било да доносе воду са пумпе или са Дунава и Саве, јер они у зимске дане траже 4 до 5 гроша од саке; да се састави списак сакаџија и води о њима евиденција; да им се свака сака нумерише; да им се обележе саке које носе воду за зидање и оне које носе за пиће и за кување.

81 Тако су се некада наши стари снабдевали водом.