Latinica

Постанак Савамале

За време немачке окупације од 1789. до 1791, када је после мира у Свиштову Београд поново враћен Отоманској империји, на Савској јалији било је неколико старих трошних турских брвнара, насељених бостанџијама, лађарима и Циганима. По тим старим трошним кућама назван је тај крај Кавана или Савска јалија, за разлику од Дунавске јалије, на источном крају вароши. Из Савамале српски устаници са Карађорђем на челу заузели су 1806. године варош Београд и то уласком Конде бимбаше и Узун-Мирка Апостоловића кроз Сава-капију која се налазила где су данашње Велике степенице у Карађорђевој улици. По пропасти Карађарђеве Србије 1813. године дошао је за везира Марашли Али-паша, родом из Азије, који је после другог српског устанка 1815. године закључио усмени споразум са кнезом Милошем. Крај од Сава-капије па до Три кључа (нрај близу Мостара) био је већим делом под водом, са безброј ливада и пашњака. Цео тај терен добио је кнез Милош од Марашли--паше у личну баштину. Милош је убрзо подигао на савској обали мали савамалски крај — прву Јатаган-малу у Београду, који се састојао од 150 бедних кућерака у којима су живели бегунци из Бугарске и Мађарске, босански лађари и српски Цигани.

Стара Савамала простирала се од Варош капије ка савској падини, Карађорђевом улицом, Немањином до Милоша Великог, целом доњом страном исте до Три кључа, затим Абаџијском чаршијом (данас Улица Народног фронта), па Балканском, Призренском до кафане „Златно буренце", Космајском до Поп-Лукине улице. За време владе кнеза Милоша предузете су мере да се на гребену ггрема Сави ван шанца и палисада изгради Српска варош. Зато је 1828. године пресељено гробље са Варош-капије на Ташмајдан. Тада, први пут у историји Београда, варош се померила на савску падину. Непрекидно до тада, кроз целу историју Београда у старом, средњем и новом веку, од Римљана па до мађарских, турских и немачких освајања, варош се развијала на дунавској падини. Кнез Милош је први променио овај историјски развој и савска падина је остала и до данас лепша и изграђенија него дунавска.

Да би падигао Савску или Српску варош и озидао већи број државних грађевина, кнез Милош је наредио Савамалцима да се одатле иселе. О томе Цветко Рајовић, управник полиције, извештава кнеза Милоша 11. фебруара 1834: „Објавио сам у согласију суда овдашњег житељима савамалским да се оданде селе и соједине ново населеније њихово са Палилулом, гди ћемо у договору суда овог изићи, размерити новим насељеницима удобна и потребна места по могуће лепо устројеном правилу, о чему ћемо пре извршења Вашој Светлости понизно донесеније учинити на милостивије одобрење ". Међутим, Савамалци у почетку нису хтели да се иселе и после годину дана, кад је рок за исељење истекао, кнез Милош је дошавши у Топчидер био веома љут због неизвршења његове наредбе. По опису др Вартоломеја Куниберта (1800—1851), кнез-Милошевог личног лекара, он je хтео да се одмах и без одлагања приступи послу. У ТОМ смислу се његови момци придружише Савамалцима, „те песницама и петама сравнише са земљом за неколико часова ове страћаре, исплетене од прућа и излепљане земљом. Њихови власници су прешли у нове куће у Палилули, поневши са собом нешто од намештаја. У подне истога дана Савамала је представљала гомилу трулежи и развалина. А потпаљена ватра уништила је, и последње остатке...". После тог насилног исељења кнез Милош је почео градити Српоку варош на том земљишту. Подигао је Конак за своје синове и парк, где је доцније било Министарство финансија; Велику касарну, у којој је заседавала 1920. године Уставотворна скупштина; Шивару, која је најпре била артиљеријска касарна па доцније Завод за шивење војне одеће; Ђум-рукану на Сави, где је било прво позориште; и Велику пивару, у којој је заседавала 1858. тодине Светоандрејска скупштина. Доцније је кнез Михаило, за друге своје владе, подигао Вазнесенску цркву и Вишу женску школу, а кнез Милан зграду Народне скупштине на углу улица Милошеве и Народног фронта, у кајој је 1912. године објављен балкански рат, и зграду Железничке станице.

У Савамали постојале су и две пијаце: Топчидерска иза артиљеријске касарне и Мала пијаца испред Београдске задруге. На првој се продавала дрва и стока, а иа другој све остало.

Центар Савамале чиниле су улице Босанска (данас Гаврила Принципа), Сарајевска и Карађорђева. У тим улицама налазиле су се старе кафане: „Чокот", „Делиград", „Крагујевац", „Венеција", „Лиман", „Босна", „Кичево", „Босфор", „Златна лађа" „Краљевић Марко" и многе друге у којима је струјао весео и бујан живот, јер су Савамалци умели да живе и веселе се. Од „Бристола" и Железничке станице до близу Три кључа све уза Саву била је Циганска бара коју је један духовити Савамалац назвао Баром Венецијом. Где је хотел „Бристол", био je чувени Параносов хан, у каме је одседао Васа Пелагић. Хан је срушен 1899. године да би се регулисала Карађорђева улица. Мало даље отворио је 1874. године Милош Димитријевеић, фризер, топло и хладно купатило. У Карађорђевој улици налазиле су се познате трговине кожом и гвожђаријом Параноса, Перовића, Здравковића, Крсмановића, Миљковића.

У савамалским улицама биле су старе типичне куће, нахерене са стотину „партаја", штала, са бунарима или чесмама на средини дворишта око којих је огромна бара са дугошијастим гускама и говорљивим женама које перу веш. Један стари Савамалац описујући овај крај пре шездесет година казује „... Са сиротињом прешла је овамо и она фаланга старих газдарица, жена „у српски", удовица ситних чиновника, старих пречанки које су продавале овоје винограде па купивши намештај почеле издавати „србијанским" ђацима и трговачким помоћницима станове „за самца". Оне су заузеле оне једнолике и безбројне кућерке у дну дугуљастих авлија пуних блата, сламе и коњског ђубрета, авлија које су све водиле ка данас лепом булевару између железничке станице и хотела „Бристол". Ко се од старих становника овога краја не сећа оних великих разглављених капија које су водиле у двориште са „партајама". Кроз њих се деценијама пролазило као кроз какав трговачки „пасаж" слободно и без зазора од веша који се сушио у дворишту или девојака које су босе и у старим сукњама тресле јастуке. И многобројне таљиге пуне робе сваког су часа чешале зидове ових кућа и капија журећи да тако пречицом избију на железничку станицу. Није било ретко да се види да туда лагано и уморно пролазе ужичке кириџије са својим доброћудним и издржљивим коњићима на чијим се реповима још видело сувоборско и колубарско блато.

За њима је дуго остајао у двориштима мирис пршуте и ужичког кајмака који је дражио празне стомаке студиозних „штудената"