Latinica

Скадарлија - Боемски крај

Kao што Париз има свој Монпарнас, тако и Београд има свој боамски кутак — Скадарлију. Некада, у доба првог српског устанка, у Скадарлији су биле празне пољане. Тек од 1825. године доласком кнеза Милоша, јављају се насеља. Како је тај крај ван шанца који се ширио од Стамбол капије (данас Трг Републике) до Видин-капије (данас Душанова улица) био насељен Циганима, звао се Циганска мала — која је, у ствари симболички предак Скадарлије. Било је ту пуно страћара, кривудавих и џомбастих сокака и неугледних ханова у којима су се напијали и Срби и Турци те је често долазило до свађа и сукоба. Кад падне киша, мали поток који је протицао средином улице толико би набујао да је све успут носио. О томе је "Београдски васник", у броју од 27. априла 1884. године забележио: "...У Скадарској улици идући Малој пијаци, беше тако велика вода приликом прексиноћне кише да је некима знатне штете учинила. И једна жена умало што није платила главом. Марија Николе Јовановића, стаклара, изашла је на улицу баш онда кад је бујица силно навалила. У том тренутку вода је дохвати у свој вртлог и однесе чак у поток ниже Мале пиваре, одакле је суседи с тешком муком избавише...".

Чича Илија Станојевић (1859—1930), родом Дорћолац, у својим сећањима описао је кућу у Скадарској бр. 36, на којој је 1925. године откривена спомен плоча, a у којој је живео и умро 1878. године песник Ђура Јакшић: ,,... Некада на овој кући није било броја нити оног пиварског димњака. У позадини био је — преко целе улице велики лук са два отвора. Целом површином лука биле су спроведене водоводне цеви које су спроводиле воду са "Булбулдера" за Чукур-чесму, Малу-чесму, Сака-чесму и Циганску чесму предганлија". Ова чесма није имала нарочити назив. Њу су обично звали "Циган-малска или Циганлија". "Скадарска се улица од постанка — па и дуго година звала Циганска мала...". Тек другим крштењем улица 1872. године од стране општинске управе названа је Скадарска.

Опис стана Ђуре Јакшића а такви су били и други станови у овоме крају — дао је Драгутин Ј. Илић (1858—1926), родом Палилулац: "... Мала ниска соба са још мањом кухињом. Под без патоса, зидови из којих бије влага. У соби орман, прост сто и столица, две постеље на ногарима: једна песникова, друга двојице синова. На вратима са унутрашње стране, о чавле повешано неколико похабаних одела. У минијатурној кухињи, без прозора, шпорет, необојена полица за судове и кревет на коме је спавала женска чељад: мајка са две кћери. Све сасвим сиротињски, али чисто; и соба и кухиња застрти поњавама. У нереду био је само сто у соби, пун књига и новина са нешто песникових рукописа ...". За тим столом, у тој скромној собици, Јакшић је опевао "Шваљу". "Ратара", "Станоја Главаша" и друге песме.

У Скадарлији су становали многи књижевници, глумци, сликари, композитори и новинари: Јакшић, Змај, Брзак, Миле Павловић, Јован Скерлић, Тоша Андрејевић — Аустралијанац, Вела Нигринова, Руцовић, Пера Добриновић, Милорад Гавриловић, Чича Илија Станојевић, Жанка Стокић, Антонијевић — Ђедо, А. Г. Матош, Фотије Иличић-Стари Фочо (који је изеенада 1911. гадине умро на улици) и Миодраг Рајчевић — Чврга, обојица директори путујућих позоришта. Скоро све прославе и јубилеји књижввника и уметника завршавали су се лумперајима, са песмом и свирком у кафанама код "Вука Караџића". "Три шешира". "Два јелена", "Бумса"... Од кафана у Скадарлији најстарија је "Три шешира", која је, пo подацима Бранислава Ћ. Нушића (1864—1938), постојала још 1864. године. Локал је држала нека Ката, удова Петра Јовановића. Кафана је добила назив по радионици шешира старог Димовића, оца кафеџије код "Империјала" Ђоке Димовића. На кући је била истакнута фирма на којој су на лиму насликана три шешира. Ти су шешири и доцније постојали, кад је радионица престала да ради; а кад је у тој кући отворена кафана, сама је собом и без икаквог крштења понела име ,,Три шешира". После боемских локала "Позоришне кафане" (данас угао улица Доситејеве и Васе Чарапића) и "Дарданела" (где је данас зграда Народног Музеја) који су срушени 1901. године, београдска боемија (Глишић, Веселиновић, Домановић, Митровић, Нушић, Брзак, Жарко Илијћ, прешла је у Скадарлију, где су многи и раније навраћали и проводили бурне ноћи уз шалу, песму и свирку цигана Мике Јагодинца, Ђокице Зајечарца, Јове Јарета и Арсе Јовановића — Шкембоње, учитеља свирања Мике Петровића — Аласа, научника и профеоора универзитета.

По тим кафанама наши књижавници и уметници одржавали су састанке, оснивали књижевне и уметничке клубове и удружења, покретали часописе, писали песме и позоришне рецензије. Чича Илија Станојевић, једном, после не зна се већ које кригле пива, причао је све смешније и духовитије причице и анегдоте да заврши са фантастичном анегдотом о газдарици која место њега неурачунљивог прима његову пензију, а њега тера да меша парадајз у казану или да цепка дрва у шупи док је код ње у посети наредник, и са оном још заиимљивијом о љубазници ухваћеној у неверству, која му у писму каже да оно "што је видео није истина". А Добрица Милутиновић (1880—1957), минхенски ђак и велики уметник 1912. године, после представе "Зулумћара", у коме је играо Селим-бега, опијен успехом комада, наставио је свој дерт и севдах и зулумћарио по свим кафанама. Његови другови, такође расположени, јављају Светозару Ћоровићу депешом у Мостар да је Добрица после "Зулумћара" починио читав зулум по Скадарлији. Ћоровић одговара:

"Зулумћару Зулум чини. Писац плаћа, Ич не брини!".