Latinica

Улични фењери

Како се под Турцима наш главни град није осветљавао житељи су били приморани да ноћу иду са фењерима. Доцније, када се под кнезом Милошем, варош почела изграђивати, на предлог дућанџија, Петар Лазаревић, управник Београдске полиције, извештава писмом од 27. априла 1830. године кнеза Милоша о увођењу првог уличног осветљења. Лазаревић лише: „Трговци овдашњи, који дућане држе више пута претстављали су ми тужбу на пазванте да чаршију не чувају, а више пута дућани су разбијани од лопова. А они бадава плаћу примају, од свака дућана по тридесет пара, и по двадесет пара. Говоре да би волели да ми поставимо нашу патролу и да плаћају као што су пазвантима плаћaли. Ја одма учиним наредбу те се наруче 10 фењера, пак на сваком ћошку, сваку ноћ, да горе. Трошак за фењере и свеће, што he горети наплаћиваћу од дућанџија. Једног пандура полиција има, а узећу још једнога кога he варош плаћати паж сваку ноћ са полицијом да иду у патролу и да дућане од ватре чувају".

Из горњег писма се види да су први фењери постављени 1830. године, а већ 1846. године није ниједног било. Хроничар „Србских новина" у броју од 26. новембра 1846. године жалио се на такво стање, јер „заиста је непристојно за грађане београдске да у главној вароши Књажевства сербског нема још ни једног фењера ноћу". Питање осветљења улица често је расправљано на општинским седницама. По тадашњим схватањима „поштен свет ноћу спава", a тражити да се улице осветљавају за сумњива лица која ноћу тумарају, за бекрије и њима сличне, изгледало је тадашњим људима неразумљиво. Ако је баш реч о одласку на какво јавно посело, забаву, бал, лако је понети фењер и видети пут, говорили су наши стари одборници. По подацима из „Србских новина" године 1856. било је у целом Београду свега два општинска фењера: један на самој Општинској кући, а други на Теразијама.

По „Записима" Косте Христића, (1852—1927) доласком његовог оца Николе Христића (1818—1911) за управника града Београда, октобра 1856. године општина је набавила шест нових фењера. Срачунато је да ти фењери неће коштати хиљаду форината, па је тај издатак распоређен на четири стотине кућа у улицама у којима су ти фењери намештени. Тако је свака од тих четири стотине кућа платила за набавку фењера по пола дуката, а одржавање и паљење пало је на терет општиноки. Почетком децембра управник је наредио да до Нове године све гостионице, механе и каване морају испред својих радњи наместити фењере, под претњом да ће се иначе све те радње затворити. Како су се наредбе енергичнога управника Христића морале увек извршавати, тачно и без поговора, то је на Нову годину 1857. године, поред ранијих, освануло још три стотине шездесет фењера и варош била „сјајно осветљена".

Године 1860. Никола Христић је издао наредбу да само отмени гости могу се задржавати по кафанама до 11 сати увече, а после тог времена НИКО се не сме наћи на улици без фењера. Остали, калфе и слуге, најдаље до 9 сати увече морали су бити код својих кућа.

Од тада су фењерџије, чим падне мрак, кретале у варош носећи у руци канту гаса и о рамену кратке мердевине. Фењерџија је лам-пе пунио петролеумом, прстом би ишчистио гарави цилиндер, фитиљ усекнуо и запалио га. Док је трајало гаса у лампи, дотле је лампа горела.

У време увођења електрике 1892. године у Београду је било више од три стотине фењера. По стенографским белешкама са састанка Општинског одбора варошко улично осветљење стајало је Општину годишње око 40.000 динара