Latinica

Зелени Венац - прво излетиште

Зелени венац, који је заузимао простор од Бранкове, Ломине, Рељине, Призренске и Сремске улице, био је некада пространа устајала дубока бара, као мало језеро, у коју су се cливале воде са Теразија Призренском улицом и са Варош-капије Бранковом улицом. На самом крају баре cтајала је једна механа коју је држао неки Манојло. Поред те механе држао је он и лепо уређену башту крај које су стајали чамци за вожњу по језеру. To је било "увеселително место" — прво излетиште за Београђане у кoје су навраћала ондашња господа чиновници на мезе и чашу пива које је утоститељ набављао из Земуна. Како је та башта била удаљена од вароши, то је књегиња Љубица са Томанијом Обреновић и осталим госпођама, кад гране пролеће и олепшају дани, долазила волујским колима од Конака до Манојлове баште. Мало подаље од ове механе налазио се у земљи подрум у коме је угоститељ држао разна пића. Овај је подрум са плацем доцније припао кнезу Максиму Ранковићу из Остружнице. Он је ту подигао двоспратну кућу по турском кроју, па ју је доцније продао држави. У тој кући је низ година био смештен Суд округа београдског у коме је и књижевник Милан Ђ. Милићевић 1852. године започео своју чиновничку каријеру као писар. Подрум је служио као апсана за осуђанике. После Катанске буне, 1842. године у тој апсани су били затворени бунтовници, међу њима и Матија Симић, познат у политичвој историји ,под именом "Црвени Матија".

Четрдесетих година извршено је исушивање тог простора. Прокопан је канал и вода је одведена у Бару Венецију, али је посао извршен нестручно и цео је терен остао подводан. Па ипак се у том крају почело зидати. Саградили су куће Алекса Симић, Максим Ранковић, Филип Христић, Угричић, Ценић, Рајовић, Милосављевић, Делини и други. Тих година саграђена је и кућа у Бранковој бр. 1, типичан пример старе архитектуре. У тој згради отворила је гостионицу млада Саксонка, која је тих година дошла у Београд са две кћери и сином Теодором Херманом, оцем инжењера Тоше Селесковића и дедом др Момчила Селесковића, професора универзитета. Гостионица је уместо фирме имала од лима израђен венац зелене боје — Зелени венац, по коме је цео тај крај добио име. Вредна и уредна домаћица Херманка је стекла велики углед те су код ње одседали страни путници, трговци, занатлије и радници. Доцније је ту гостионицу преузео слепи Јеремија Обрадовић-Караџић, први српски колпортер. У тој кући педесетих година станавао је адвокат Живко Недић и у њој се 1858. године родио др Љубомир Недић, (1858 —1902) књижевник критичар.

Између улица Бранкове и Југ-Богданове постојала је 1847. године пијаца, што се види из аката по спору абаџија и Управе вароши око неких дућана, јер абаџије " ... у њима неће да седе што су од Зеленог венца јако удаљени, па тмме и од пазара ..." Мало ниже, на углу Каменичке и Ломине улгаце била је Циганска чесма која је имала јвдну лулу и давала 259 ррама воде у еекунди. У Зарићевом плану Београда из 1878. године слободан простор данашње пијаце на Зеленом венцу означен је као трг. Касније је тај простор претворен у парк.

Како је преко Зеленог венца ишао главни пут од Варош-капије за Савамалу и Врачар, Позоришни одбор одлучи да ту подигне сталну позоришну зграду и повери израду планова талијанском архитекти Јосифу Касану — иако је Вук Караџић године 1853. у једном писму Јовану Гавриловићу, сматрао да "...је то мјесто... ћорбуџак према средини београдске вароши". Међутим, због подводног тервна — ударени су само темељи и посао око изградње театра је обустављен. Владан Ђорђевић (1842—1930) у својим "Успоменама" помиње их " ... кроз абаџиску чаршију, поред великих развалина од несуђенога театра на Зеленом венцу, где је имао да се подигне тај театар, али је само до "цокле" озидан па анда напуштен..." Рушевине су остале све до седамдесетих година када су рашчишћене због регулације, постављања калдрме и сађења јабланова.

На Зеленом веицу, у стану Мите Великовића, у Југ-Богдановој улици бр. 3 (данас зграда више не постоји) налазила се 1871. године редакција "Раданика" Светозара Марковића, а до кафане "Жировни венац" осамдесетих година отворио је књижару Тома Јовановић који је низ година издавао књиге за народ. У Сремској бр. 9 налазила се редакција "Звона", шаљивог листа, а од 1926. године књижаре Тсше Јовановића и Вујића и Здравка М. Спасојевића. У гостионицама код "Моруне", "Жировног венца", "Златног буренцета" било је свратиште гимназиста, великошколаца, трговаца, радника и занатлија из свих наших крајева. Код "Моруне" (данас ресторан "Триглав") освовано је 5. априла 1906. године Радничко типографско певачко друштво "Јединство". На кући је 1951. године утиснута спамен плоча.