Ћирилица

Bara Venecija

Kraj od ušća Topčiderske reke pa do Malog pijaca u Karađorđevoj ulici pokrivale su močvare i bare. Na starim planovima Beograda te su bare bile i ucrtane i obeležene imenom Ciganska bara ili Ciganka. Bara se nazivala Cigankam zato što su u tom siromašnom kraju stanovali Cigani. Sreta L. Popović (1820—1890) u svojoj knjizi „Putovanje po Novoj Srbiji" daje dra-gocene podatke o tom kraju:

„... Ciganska je bara ona kaja se nalazi kraj današnje, odskora prozvane „Venecija", počev od Male pijace (gde je Kovačevića han). Tu su bile za moga detinjstva ribarske kolibice i ciganske čerge. U tome prostoru sada od Hercegovačke ulice pa zapadno k Savi i uza Savu bile su po većoj časti ćeramidžinice. Zbog kopanja zemlje za pravljenje ćeramida tu su doskora bile mnoge i velike rupčage, skoro svagda pune vode, gde su se deca kupala. Tek od nekoliko godina, kad je regulacijom Beograda i uravnjavanjem bivšeg šanca i reduta (gde je sada restoran „Zagreb" — primedba autora) odatle mnoga zemlja snašana, popunjene su ove jaruge, a tim je dobiveno i zemljište za smeštanje drva, peska i druge građe. Sava od nekoliko godina strašno roni ovaj kraj obale. Za moje pamćenje, od kamenite ćuprije, koja se i sada naći može zatrpana u zemlji prema kupatilu kod mehane „Bosna" pa onamo k Savi, iza bivše Čika-Dimitrijeve magaze, bio je toliki prostor da si do vode mogao dobro potrčati s konjem dok dođeš do obale savske. I svuda tuda bile su ćeramidžinice. I na ovo ronjenje Save niko i ne haje. A i na isušenje bare još se i ne pomišlja, te zbog toga nas davi letag groznica ..."

Prema tome Ciganska bara ili, kako je krajem prošlog veka jedan duhoviti Savamalac nazvao „Bara Venecija" zahvatala je ceo onaj prostor od današnjeg hotela „Bristol", zatim deo između Karađorđeve ulice i Gavrila Principa, ceo park kod Železničke stanice, Železiičku stanicu, pa duž Save do ušća Topčiderske reke.

Voda iz ove bare, kada se u proleće razlije Sava, napravi čitavo jezero po kome se saobraćalo čamcima. Bara Venecija je do pirala čak do Bosanske ulice (danas Ulica Gavrila Principa) i plavila Šopovićevo kupatilo (danas zgrada Ekonomskog fakulteta).

Bara Venecija je tokom vremena nasipana. Posle predaje gradova 1867. godine kad je srušena Stambol-kapija i otpočelo regulisanje Beograda, sva zemlja i kamenje koje je opasivalo varoš od Savskog pristaiišta do dunavske obale prenošeno je volujskim i taljigaškim kolima i bacano u baru. Tom zemljom su ispunjavane i one rupčage koje su gradili ćeramidžije praveći ćeramidu. Docnije su nasipali baru i pojedinci, naročito sopstvenici imanja iz okolnih ulica. Posao nasipanja produžila je država gradeći Železničku stanicu i železničku prugu 1884. godine.

Kako je Ciganska bara tokom XIX veka bila u predgrađu, to su karavani kamila, koji su navraćali u Beograd noseći robu iz dalekih krajeva, noćivali u polju kraj bare. Poslednji karavan došao je pre više od sto godina 1854. i doneo iz Sereza duvan u balama Anastasu Hristodulu, trgovcu. Tom prilikom je jedna kamila uginula. U Savamali nazvana je i jedna kafana u kojoj su odsedali trgovci iz unutrašnjosti „Venecija" po Bari Veneciji.

Obrasla u travu i ševar, blatnjava i prljava Bara Venecija bila je zgodno mesto za prenoćište raznih kockara, obijača i špekulanata. Preko leta, zbog bujne vegetacije, hiljade rabadžija napasalo je tamo svoje konje, a zimi kad se uhvati led bara je služila za tociljanje dece iz okolnih ulica. Tek oko 1930. go-dine bara je skoro sva nasuta i na jednom njenom delu sagrađen je novi Beogradski Sajam.