Ћирилица

Noćni čuvari - Patroldžije

Knez Miloš Obrenović ustanovio je policiju koja je počela da funkcioniše 2. aprila 1828. godine. Za prvog starešinu postavljen je Petar Lazarević-Cukić. Da bi osigurao žiteljima beogradskim spokojan san i bezbednost, knez Miloš je izdao naredbu 1. decembra 1837. godine po kojoj su ustanovljene patrole:

"... noćne patrole da budu dobro razrađene i da nijedan budžak ne bude od patrole neviđen. Policija će više puta noću u neizvesno vreme izlaziti i motriti šta patrola čini i gde se nalazi..."

Posle četvrt veka, 28 decembra 1861. godine kada je naš glavni grad imao samo šest kvartova sa 2095 kuća i brojao 18.000 žitelja, knez Mihailo Obrenović je obnarodovao Uredbu po kojoj je dato ovima opštinama u zemlji da mogu, u interesu veće lične i imovne bezbednosti žiteljstva, primati u službu noćne stražare koje će plaćati na pola opština i država. Beogradska opština je odmah ustanovila četu noćnih stražara — patroldžija. Ta četa sastavljena je bila iz pedeset dobrovoljaca koje je opština plaćala, a koji su bili potčinjeni Upravi grada Beograda. Dobrovoljci, kad stupe u četu, morali su služiti bar godinu dana, a imali su plate po devet talira na mesec. Za patroldžije propisana je naročita uniforma. Zimi: čakšire i koporan od mrkoga sukna. Koporan se zakopčavao na sredini i na grudima je bio ukrašen mnogim crvenim gajtanima kao što se verovalo da su nekada nosili vojnici cara Dušana. Zato su te koporane nazivali „dušankama". Leti: gaće i košulje od belog platna, dokolenice i jelek od čohe. Zimi su nosili kape sa kićankom i oblačili duboke cipele ilm čizme, a leti su išli gologlavi, sa plitkim cipelama ili opancima. Prolisna odela liferovale su Ošltini abadžije koje su imale svoje radnje u Abadžijekoj čaršiji, danas Ulici Narodnog fronta. Sve do balkanskih ratova 1912. godine iaš glavni grad bio je daleko od modernog grada, sa kućama koje su imale bašte i u kojima je mahom samo jedna porodica stanovala i plaćala me-sečno 25—40 dinara kirije. Razumljivo je da su patroldžije u ono vreme znale skoro svakog građanina u svome kvartu.

Zimi, kad se uhvati prvi suton, pozatvarali bi se dućani i opustili ćepenci, a gusta magla lagano bi padala na zavejanu varoš. Dok bi mraz stezao još jače i sneg pištao pod nogama, patroldžije bi u gomilama tromo promicali istam ulicama i razilazili bi se na ovoja mesta. Jaša Ignjatović, književnik, boraveći u Beogradu, opisao ih je u svojim Uopomenama - Rapsodijama: „ ... Čudno mi se videlo bar dosad od mene nigde neviđeno i nečuveno noćno stražarenje po Beogradu. Kojekud po sokacima, po ćoškovima, kod mehana, razmešteni noćni stražari pazili su na noćno kretanje građana. Običaj je bio i to obligatan da ko noću posle nekog opredeljenog sata ide da mora kod sebe imati zapaljen fenjer, pa bilo noć svetla ili ne, svejedno. Kako ko prođe a stražar poviče: „Ko je?" Ako nema fenjera onda trebalo je velikog parlamentarnog slatkorečja da se ne upozna sa buvarom. Samnom se više puta to dogodilo da sam tako bez fenjera atrapiran bio no pošlo mi je za rukom nekim argumentima iskobeljati se..." Stara kuća u Jevremovoj ulici br. 19 (danae Muzej pozorišne umetnosti), sagrađena 1830. godine, bila je Patroldžijska kasarna, a u podrumu te zgrade imali su svoju trpezariju. Patroldžije su činile našim starim razne usluge. Tako su, na molbu stanovnika Dorćola, nosili na noćnom dežurstvu, pored propisanog oružja, i veću batinu, kojim su udarcima o kaldrmu, javljali da je straža tu, pa se ne treba ničega bojati, a osim toga njome su rasterivali mačke, kako ne bi nesnosnim maukanjem remetile san Dorćolaca, ili su nekom zalutalom boemu iz Skadarlije koji od mamurluka nije mogao neki put da pogodi bravu, otključavali kapiju.

Noćni stražari imali su i svoj lokal u koji su često svraćali. To je bila kafana „Kod patroldžije", na placu gde se danzs nalazi palata Devanha u ulici maršala Tita. Devedesetih godina prošlog veka komandir noćnih stražara bio je Dobrosav Atanacković, rodom Užičanin, koji je docnije otvorio, prvi u Beogradu, prodavnicu užičkih proizvoda: pršuta, suve slanine, kajmaka i klekovače. Prodavnica „Užički konzulat — Sanatorijum Dobrosava Atanackovića" nalazila se na uglu Kolarčeve i Makodonske ulice i u nju se ulazilo preko tri strma stepenika. U „Užički konzulat" navraćala je sva beogradska boemija, počev od Janka Veeelinovića pa do Petrovića „Seljančice". Ustanova noćnih stražara ukinuta je 1903. godine.