Ћирилица

Skadarlija - Boemski kraj

Kao što Pariz ima svoj Monparnas, tako i Beograd ima svoj boamski kutak — Skadarliju. Nekada, u doba prvog srpskog ustanka, u Skadarliji su bile prazne poljane. Tek od 1825. godine dolaskom kneza Miloša, javljaju se naselja. Kako je taj kraj van šanca koji se širio od Stambol kapije (danas Trg Republike) do Vidin-kapije (danas Dušanova ulica) bio naseljen Ciganima, zvao se Ciganska mala — koja je, u stvari simbolički predak Skadarlije. Bilo je tu puno straćara, krivudavih i džombastih sokaka i neuglednih hanova u kojima su se napijali i Srbi i Turci te je često dolazilo do svađa i sukoba. Kad padne kiša, mali potok koji je proticao sredinom ulice toliko bi nabujao da je sve usput nosio. O tome je "Beogradski vasnik", u broju od 27. aprila 1884. godine zabeležio: "...U Skadarskoj ulici idući Maloj pijaci, beše tako velika voda prilikom preksinoćne kiše da je nekima znatne štete učinila. I jedna žena umalo što nije platila glavom. Marija Nikole Jovanovića, staklara, izašla je na ulicu baš onda kad je bujica silno navalila. U tom trenutku voda je dohvati u svoj vrtlog i odnese čak u potok niže Male pivare, odakle je susedi s teškom mukom izbaviše...".

Čiča Ilija Stanojević (1859—1930), rodom Dorćolac, u svojim sećanjima opisao je kuću u Skadarskoj br. 36, na kojoj je 1925. godine otkrivena spomen ploča, a u kojoj je živeo i umro 1878. godine pesnik Đura Jakšić: ,,... Nekada na ovoj kući nije bilo broja niti onog pivarskog dimnjaka. U pozadini bio je — preko cele ulice veliki luk sa dva otvora. Celom površinom luka bile su sprovedene vodovodne cevi koje su sprovodile vodu sa "Bulbuldera" za Čukur-česmu, Malu-česmu, Saka-česmu i Cigansku česmu predganlija". Ova česma nije imala naročiti naziv. Nju su obično zvali "Cigan-malska ili Ciganlija". "Skadarska se ulica od postanka — pa i dugo godina zvala Ciganska mala...". Tek drugim krštenjem ulica 1872. godine od strane opštinske uprave nazvana je Skadarska.

Opis stana Đure Jakšića a takvi su bili i drugi stanovi u ovome kraju — dao je Dragutin J. Ilić (1858—1926), rodom Palilulac: "... Mala niska soba sa još manjom kuhinjom. Pod bez patosa, zidovi iz kojih bije vlaga. U sobi orman, prost sto i stolica, dve postelje na nogarima: jedna pesnikova, druga dvojice sinova. Na vratima sa unutrašnje strane, o čavle povešano nekoliko pohabanih odela. U minijaturnoj kuhinji, bez prozora, šporet, neobojena polica za sudove i krevet na kome je spavala ženska čeljad: majka sa dve kćeri. Sve sasvim sirotinjski, ali čisto; i soba i kuhinja zastrti ponjavama. U neredu bio je samo sto u sobi, pun knjiga i novina sa nešto pesnikovih rukopisa ...". Za tim stolom, u toj skromnoj sobici, Jakšić je opevao "Švalju". "Ratara", "Stanoja Glavaša" i druge pesme.

U Skadarliji su stanovali mnogi književnici, glumci, slikari, kompozitori i novinari: Jakšić, Zmaj, Brzak, Mile Pavlović, Jovan Skerlić, Toša Andrejević — Australijanac, Vela Nigrinova, Rucović, Pera Dobrinović, Milorad Gavrilović, Čiča Ilija Stanojević, Žanka Stokić, Antonijević — Đedo, A. G. Matoš, Fotije Iličić-Stari Fočo (koji je izeenada 1911. gadine umro na ulici) i Miodrag Rajčević — Čvrga, obojica direktori putujućih pozorišta. Skoro sve proslave i jubileji knjižvvnika i umetnika završavali su se lumperajima, sa pesmom i svirkom u kafanama kod "Vuka Karadžića". "Tri šešira". "Dva jelena", "Bumsa"... Od kafana u Skadarliji najstarija je "Tri šešira", koja je, po podacima Branislava Ć. Nušića (1864—1938), postojala još 1864. godine. Lokal je držala neka Kata, udova Petra Jovanovića. Kafana je dobila naziv po radionici šešira starog Dimovića, oca kafedžije kod "Imperijala" Đoke Dimovića. Na kući je bila istaknuta firma na kojoj su na limu naslikana tri šešira. Ti su šeširi i docnije postojali, kad je radionica prestala da radi; a kad je u toj kući otvorena kafana, sama je sobom i bez ikakvog krštenja ponela ime ,,Tri šešira". Posle boemskih lokala "Pozorišne kafane" (danas ugao ulica Dositejeve i Vase Čarapića) i "Dardanela" (gde je danas zgrada Narodnog Muzeja) koji su srušeni 1901. godine, beogradska boemija (Glišić, Veselinović, Domanović, Mitrović, Nušić, Brzak, Žarko Ilijć, prešla je u Skadarliju, gde su mnogi i ranije navraćali i provodili burne noći uz šalu, pesmu i svirku cigana Mike Jagodinca, Đokice Zaječarca, Jove Jareta i Arse Jovanovića — Škembonje, učitelja sviranja Mike Petrovića — Alasa, naučnika i profeoora univerziteta.

Po tim kafanama naši knjižavnici i umetnici održavali su sastanke, osnivali književne i umetničke klubove i udruženja, pokretali časopise, pisali pesme i pozorišne recenzije. Čiča Ilija Stanojević, jednom, posle ne zna se već koje krigle piva, pričao je sve smešnije i duhovitije pričice i anegdote da završi sa fantastičnom anegdotom o gazdarici koja mesto njega neuračunljivog prima njegovu penziju, a njega tera da meša paradajz u kazanu ili da cepka drva u šupi dok je kod nje u poseti narednik, i sa onom još zaiimljivijom o ljubaznici uhvaćenoj u neverstvu, koja mu u pismu kaže da ono "što je video nije istina". A Dobrica Milutinović (1880—1957), minhenski đak i veliki umetnik 1912. godine, posle predstave "Zulumćara", u kome je igrao Selim-bega, opijen uspehom komada, nastavio je svoj dert i sevdah i zulumćario po svim kafanama. Njegovi drugovi, takođe raspoloženi, javljaju Svetozaru Ćoroviću depešom u Mostar da je Dobrica posle "Zulumćara" počinio čitav zulum po Skadarliji. Ćorović odgovara:

"Zulumćaru Zulum čini. Pisac plaća, Ič ne brini!".