Latinica

Од салепџије до ићиндије

У обичним грађанским породицама, лети се ручавало у мутваку (кухињи), но не на столу него на софри. Поврх софре намештала се велика бакарна синија (то је био као неки велики округао послужавник), а на синију ређали би се тањири и прибор за јело, виљушке и кашике. Унаоколо око софре поређало би се више јастука, на којима се седело за време обеда. Столњака није било, а ни сервијета. Уместо њих, када се око софре поседало за ручак, донео би се један дугачак од 2-3 метра пешкир, који би присутни разастрли по крилу.

Ни правих спаваћих соба није било.

Преко поњаве или асуре, којим је под у соби покривен био, увече, пред спавање, наместио би се један велики душек, поврх њега, наместили би се јастуци вуном или сламом напуњени, према имовном стању домаћина, и онда један велики јорган од 2-4 метра дужине, са којим би се покрила цела породица.

Ту би се поређали један до другога сви чланови породице и, после заморног дневног рада, проспавали ноћ.

Изјутра би се обично рано дизало. Зими, при светлости свеће. Чим би се са улице чуо глас салепџије: „Сале-е-п! врућ-ћо! - знак је био да је време да се устаје. И онда би се сви разилазили, сваки на свој посао.

Најстарија ћерка, „поличарка", обично је била ослобођена од кућевних послова. Она би обично, че¬сто и са својим другарицама, седела на доксату и спремала своје девојачке дарове. A то није био посао тако мали и лак. Требао је за башчалуке сашити повише мушких кошуља од свилена платна, често на понекој извести и груди, па онда исто толико женских кошуља, мушких гаћа, исплести велики број чарапа и за башчалуке и за своју девојачку спрему. У томе су се девојке такмичиле, која ће имати већи и лепши број чарапа, са што лепшим и тежим мустрама.

Тако су девојке тога доба већи део дана проводиле у тим радовима, трудећи се да испадну што лепши и бољи, јер су бошчалуци били огледало девојачке вредноће, њена труда и марљивости.

Српске и хришћанске породице, исто као и турске до половине прошлога века, живеле су веома повучено. Млађи женски свет врло ретко виђао се на улици. Спољне послове, ван куће, иако је потребно било, обавиле су већином старије жене.

Међутим, начин живота и напоран рад чинили су, да су жене одвећ рано стариле. Жена од једва четрдесет година, већ се сматрала за стару жену и она би се према томе и опходила и своју спољашност и у оделу према својој старости удешавала.

Недељом и празничним данима, женски свет одлазио би у посету својим рођацима и својим добрим пријатељима, и одлазили би у другу, трећу и четврту улицу кроз капиџике, избегавајући, само ако је могуће било, да иду улицама. Иначе, обично недељом оне би одлазиле на посело код најближих суседа, у комшилук, недалеко од своје куће.

Кад су мујезини, озго са мушара многобројних џамија, објавили правовернима час ићиндије, трговци и турски и хришћански у чаршији остављали би своје радње и хитали својим домовима. Тада би се ужурбано спуштали ћепенци и забрављале радње, да се отворе тек следећег дана изјутра. И тако, већ у први мрак, цела чаршија била би затворена и пуста. На улицама нестало би оне поподневне живости и завладао би мир и тишина.

Тек понеки одоцнели пролазник могао се видети, како са фењером у руци промиче кроз пусте мирне улице, хитајући да што пре стигне своме дому.

До прве половине прошлога века, женски свет слабо је посећивао школе. У Савамали, код Тоскине чесме, постојала је грчка школа, коју су похађале већим делом девојчице богатијих грчко-цинцарских породица. У тој грчкој школи прво звање добиле су и ћерке богатог и угледног трговца Хаџи-Томе (Опуле). Тако његова најстарија кћи Софија, доцније супруга Jована Ристића, намесника, и њена млађа сестра Даница, доцније супруга познатог државника Филипа Христића, биле су ученице те грчке школе.

Најстарије учитељице женске основне школе, биле су фрајла Јуца и госпођа Марија Милутиновићка, названа „Пунктаторка", супруга песника Симе Милутиновића „Сарајлије". Она је била названа „Пунктаторком" стога што је знала од тачке до тачке стихове свога мужа и умела од тачке до тачке да их протумачи.