Latinica

Спољашњи изглед Београда у првој половини XIX века

Посматран из Земуна, Београд је у то време давао праву слику једне турске вароши, са својим кућицама покривеним ћерамидом, које су се губиле у зеленилу вртова и стапале са висоравни, која се уздизала над утоком брзе Саве у Дунав. Једноликост и монотонију те вароши прекидали су једино бели, вити минарети, који су се на све стране могли видети на тој висоравни, као да су хтели демонстративно да кажу: овде Ислам господари!

На свршетку дана, кад би сунце залазило иза бежанијских падина, тада би Београд, овај турски град, заблистао у сјајноме рефлексу са сребрних врхова безбројних турских џамија. А када би се сунце већ смирило и када би сутон почео да пада на варош, тада би се са свију страна зачули тихи, елегични звуци мујезинове песме: Ала-их акбир!

У овоме призору, у овој верној слици турскога истока, међу овим безбројним амблемима Ислама, ничега што би одавало да је ово један хришћански град, сем једног јединог звона код Саборне цркве, јединог знака хришћанства и православља. Усамљен међу овим многобројним минаретима, он је изгледао као неки обезоружани заробљеник, опкољен непријатељским стражама.

Од Калимегдана, Краљевог трга, све до Душанове улице, пружао се турски крај Београда. To је било право турско гнездо. Узани, криви сокачићи, једноспратне и двоспратне куће - већином у дрвету, са доксатима у стаклу и конкима, и са многобројним прозорима обојеним омиљеном турском бојом зеленом и поређаним у источњачком стилу један до другога -налазила су се скривена од радозналих погледа, у пространим баштама, ограђеним високим зидом. Тек ретко по која кућа избијала је на улицу. To су већином биле зграде, за становање мушкараца и пријем гостију, такозвани селамлуци. Турске хануме пак становале су у својим голубијим чардацима, који су се дизали у зеленилу врта, у коме је цветао бадем и „шефтелија", мирисан јасмин и ђул, шарениле се лале и зумбул, шебој и карамфил просипали свој опојни дах сладострашћа. Међу цветним бадемовим гранама лепршале су се кумрије; њихово монотоно елегично гугутање звучало је као рефрен тихог харемског живота. Горе, на стакленим доксатима, младе турске девојке везле су на ђерђефу, док су се у башти шипарице које за јаш¬мак и фереџу још не беху дорасле, клацкале на даски са својим хришћанским другарицама, сусеткама.

Из сваке турске баште, мала вратанца - капиџици - водила су у суседно двориште и то је ишло тако редом све даље и даље, тако, да се кроз те капиџике могло да иде, чак у другу и трећу махалу, а да се не изађе на улицу.

У овоме искључиво турскоме крају живела је овде-онде и понека хришћанска породица, трговачка или чиновничка. Оне су углавном стајале у добрим, често и пријатељским односима са својим муслиманским суседима. Нарочито пријатељски односи владали су између турских ханума и хришћанских жена. Начин живота, и њино - слободније кретање хришћанских жена необично су интересовали турске жене, изазивали њихову радозналост и привлачило их хришћанским женама. Њима је годило, па и ласкало, када би у својим харемима, поред својих турских пријатељица, имале и по неку хришћанску госпођу.

На углу сваке друге, треће улице, налазила се по нека мања или већа џамија, окружена гробовима, веома запуштеним, у трави и корову. Култ мртвих Ислам није познавао!

Најживљи крајеви турског Београда беху Варош Капија, улица Краља Петра - Чаршија - Зерек и Душанова, улица. Нарочита пак живост владала је на Великој пијаци (Краљевом тргу). To је било средиште Београда, ту је пулзирао живот. Нарочито живописну слику у то време пружала је Велика пијаца; турске заптије и низами у фесовима, турске хануме завијене у јашмаке и огрнуте фереџама, турске муфтије, и хоџе у чалмама, стари Јевреји са дугим брадама и још дужим кафтанима, јеврејске жене, са шареним свиленим махрамама обавијеним око феса, покривеног црном кићанком, изгледале су као цвет булке, кад јој отпадну цветни листићи крунице. Гркиње и Цинцарке забрађене, са дугим зулуфима са обе стране ува, у својим узаним антеријама, грађани у широким чакширама и ћурчету са фесом на глави; српски жандари и војници у својим униформама; попови у црним мантијама и са дугачком камилавком на глави, српске жене у фистану и либадету са фесом на глави - ето овакву једну живописну слику пружала је Велика пијаца. Тек ретко, по која госпођа у европскоме оделу могла се запазити у овом пријатељском шаренилу.

Према Сави и Дунаву тадањи Београд се пружио са једне стране до Савамале, a са друге до Душанове улице. To је био најнасељенији крај, у то време и центар вароши.

Варош Капију и Савамалу држали су у својим рукама хришћани, српски и грчко-цинцарски трговци и занатлије. Ту су се налазили разни дућани, према потреби, захтеву и укусу тога времена: бакалнице, болтаџинице, галантеријске радње, магазе, лончарије, абаџијске и терзијске радње, бербернице, симиџинице (пекаре) итд.

Зерек (ул. Кр. Петра) и Душанову улицу, беху за себе резервисали турски трговци, помешани са Јеврејима. Ту су се ређали дућани са цариградском робом, терзије, папучари, бакали и безброј дуванџиница. На ћепенцима виђале су се гомиле, читаве пирамиде од танких, златножутих свилених влакана дивнога дувана, који се отворено продавао на оку. Мало даље на ћепенку, повучени у унутрашњост дућана, клечали су крижачи дувана, који су ту у „аванини" крижали ароматичне жуте листиће, који су својим мирисом натапали целу улицу. To је било срећно доба за пушаче! Дукат ока најфиније бошче!

Живот економско-привредни у старом турском Београду био је ванредно једноставан. Новац је имао велику вредност, производи су се добијали у бесцење. Упамтио сам причање једног Београђанина из тог времена да је као „чирак" послат на пијацу да купи намирнице за целу недељу дана, добио цигло 30 пара динарских и са то баснословно мало новаца он је покуповао све и са пуном корпом разних намирница дошао кући и још донео кусур.

У то време једна мала кућа могла се купити у Београду за 100 гроша, велика кућа за 4-5000 гроша (око 1000 динара).

Новац у промету у то време био је сав могући; најчешће у чаршији и на пијаци оптицали су аустријски цванцик и као већа монета аустријски талир, онда руске копејке и руске рубље и нешто мало турског новца. Ситан новац био је стари аустријски велики бакарни двадесетопарац у величини потковице и руска копејка.

У старом турском Београду, најугледнији друштвени положај имале су старе цинцарске и грчке породице, међу овима нарочити углед су уживале „хаџије". Већ сама титула једног хаџије давала му је право на изузетна поштовања. Те грчко-цинцарске породице живеле су доста повучено и код њих се могао наћи понајвећи конфор, у сравњењу са осталим грађанским породицама. У њиховим кућама налазило се доста скупоцене цариградске робе: свиле, кадифе и других скупоцених тканина, скупоцених ћилимова из Смирне и Анадола, финог бакарног и сребрног посуђа и много разних других драгоцености и накита.