Latinica

Породични и друштвени живот у турском Београду

Породични живот у турском Београду, у време прве владе Кнеза Милоша, био је потпуно патријархалан, обојен турским колоритом.

Све спољне послове обављали су људи, жене су се бавиле само кућом и домаћинством. Домаћински послови у то време били су веома компликовани и тегобни. Једна домаћица била је по цео дан, од раног јутра па до ноћи запослена. Поред обичних домаћих послова, поред кувања и одржавања куће у реду, поред подизања и неговања деце, поред спремања зимнице -домаћица имала је да се стара и за рубље и за већи део одела домаћег и дечијег. Тадашња српска кућа личила је на једну текстилну радионицу, где се прело, бојадисало, ткало, кројило, шило и везло. Ти разни послови, које су обављали и млађи чланови породице, одузимали су већи део времена преко целога дана, према добу, у коме су ти послови обављани.

Пошто домаћин обично преко целог дана није долазио кући, запослен ван куће и у чаршији, то се у породицама у подне, за ручак, мало спремало и кувало. У породици, задовољавали су се са најпотребнијим. Тек увече, кад се очекивао долазак домаћина спремала су се за вечеру боља и одабранија јела. У то време било је много фурунџија - пекара - готово у свакој улици налазила се по једна или и по две фурунџинице, које су врло добро радиле, пошто су и српске као и турске породице извесна јела носиле на фуруну да се скувају или испеку.

И сами кухињски послови у то време захтевали су велики труд, стрпљење и велику издржљивост. У то време штедњака није било. Кувало се на отвореном огњишту, на које је кроз димњак често прокапавала киша или су у зимско доба падале пахуљице снега. У време зиме, кухиња је била тако хладна, да су се у њој судови са водом смрзавали.

Као што рекосмо, кувало се на отвореноме огњишту, у земљаним лонцима и шерпењама. За данашње плаве металне судове у то време није се знало. На гласу су били пештански лонци, ради своје каквоће и издржљивости; стога је било много лончарских трговина доле у Савамали.

У зиму, када је напољу владао мраз и када је беснела мећава, a у кухињи се пробијао лед да се захвати вода, многа је домаћица тада, са варјачом у руци, крај хладнога огњишта поигравала с ноге на ногу, да своје укочене ноге мало открави и угреје. Она је тада играла „фокстрот" тога времена!

Ми се шалимо, а умесније би било, да смо рекли: Слава нашим прабабама, на оволикој њиховој издржљивости, њиховом пожртвовању за свој дом и своју породицу.

Сви домаћи послови, па и они најфинији, као што су „штеповање" и фини вез, обављани су при једној јединој лојаној свећи! Нарочито су тражене и биле на гласу такозване „ердељске свеће" са црвеним фитиљем.

Изгледа да је старе генерације био далеко бољи и оштрији вид, но што га ми имамо данас. Други начин живота а нарочита јака електрична светлост, изгледа, да су неповољно утицали на способност нашег вида и смањили знатно његов капацитет.

Када би настали велик пости, пред Божић и Ускрс, онда би се у цеђу искувавало све кухињско посуђе, да буде „посно" и то да би се у свакој породици запостило и редовно би се постило кроз цео пост 6-7 недеља.

Храна је била доста једноставна, али јака и хранљива. Кувало се на маслу или на лоју. Масти није било, и тешко се могло до свињске масти доћи, пошто су Турци строго забрањивали уопште доношење свиња у варош.

Животних намирница било је далеко мање него данас. Од поврћа био је лук, кромпир, купус, пасуљ, ређе сочиво и тек у половини лета, после Петровдана, на пијаци се могло добити боранија, боб, паприке и краставци. За карфиол, кељ, келерабу, спанаћ, шпарглу уопште се није знало.

Интересоваће бесумње данашње госпође домаћице јеловник, са којим су располагале наше прабабе, пре сто година.

Дакле, у кухињама тога времена, справљала се чорба, ђувеч, јанија, капама, папазјанија, бамње пилав, јела од рибе и печења, дакле, све јела грчко-оријенталског порекла, поред неизоставног качамака, попаре и цицваре.

Јеловник наших прабаба у тестима и слаткишима био је богатији. Ту су биле разне пите: пита са сиром, пита од зеља (зеланика), са месом, са сецканим пужевима у време поста, бундевара, пита са орасима; a слаткиши су били већим делом оријентални: татлије, шећерлокум, гурабије, баклава, локумићи, брдорице и покит што кадаиф и нека врста алве.

Извесне намирнице и зачини добијали су се са великом тешкоћом.