Ћирилица

Porodični i društveni život u turskom Beogradu

Porodični život u turskom Beogradu, u vreme prve vlade Kneza Miloša, bio je potpuno patrijarhalan, obojen turskim koloritom.

Sve spoljne poslove obavljali su ljudi, žene su se bavile samo kućom i domaćinstvom. Domaćinski poslovi u to vreme bili su veoma komplikovani i tegobni. Jedna domaćica bila je po ceo dan, od ranog jutra pa do noći zaposlena. Pored običnih domaćih poslova, pored kuvanja i održavanja kuće u redu, pored podizanja i negovanja dece, pored spremanja zimnice -domaćica imala je da se stara i za rublje i za veći deo odela domaćeg i dečijeg. Tadašnja srpska kuća ličila je na jednu tekstilnu radionicu, gde se prelo, bojadisalo, tkalo, krojilo, šilo i vezlo. Ti razni poslovi, koje su obavljali i mlađi članovi porodice, oduzimali su veći deo vremena preko celoga dana, prema dobu, u kome su ti poslovi obavljani.

Pošto domaćin obično preko celog dana nije dolazio kući, zaposlen van kuće i u čaršiji, to se u porodicama u podne, za ručak, malo spremalo i kuvalo. U porodici, zadovoljavali su se sa najpotrebnijim. Tek uveče, kad se očekivao dolazak domaćina spremala su se za večeru bolja i odabranija jela. U to vreme bilo je mnogo furundžija - pekara - gotovo u svakoj ulici nalazila se po jedna ili i po dve furundžinice, koje su vrlo dobro radile, pošto su i srpske kao i turske porodice izvesna jela nosile na furunu da se skuvaju ili ispeku.

I sami kuhinjski poslovi u to vreme zahtevali su veliki trud, strpljenje i veliku izdržljivost. U to vreme štednjaka nije bilo. Kuvalo se na otvorenom ognjištu, na koje je kroz dimnjak često prokapavala kiša ili su u zimsko doba padale pahuljice snega. U vreme zime, kuhinja je bila tako hladna, da su se u njoj sudovi sa vodom smrzavali.

Kao što rekosmo, kuvalo se na otvorenome ognjištu, u zemljanim loncima i šerpenjama. Za današnje plave metalne sudove u to vreme nije se znalo. Na glasu su bili peštanski lonci, radi svoje kakvoće i izdržljivosti; stoga je bilo mnogo lončarskih trgovina dole u Savamali.

U zimu, kada je napolju vladao mraz i kada je besnela mećava, a u kuhinji se probijao led da se zahvati voda, mnoga je domaćica tada, sa varjačom u ruci, kraj hladnoga ognjišta poigravala s noge na nogu, da svoje ukočene noge malo otkravi i ugreje. Ona je tada igrala „fokstrot" toga vremena!

Mi se šalimo, a umesnije bi bilo, da smo rekli: Slava našim prababama, na ovolikoj njihovoj izdržljivosti, njihovom požrtvovanju za svoj dom i svoju porodicu.

Svi domaći poslovi, pa i oni najfiniji, kao što su „štepovanje" i fini vez, obavljani su pri jednoj jedinoj lojanoj sveći! Naročito su tražene i bile na glasu takozvane „erdeljske sveće" sa crvenim fitiljem.

Izgleda da je stare generacije bio daleko bolji i oštriji vid, no što ga mi imamo danas. Drugi način života a naročita jaka električna svetlost, izgleda, da su nepovoljno uticali na sposobnost našeg vida i smanjili znatno njegov kapacitet.

Kada bi nastali velik posti, pred Božić i Uskrs, onda bi se u ceđu iskuvavalo sve kuhinjsko posuđe, da bude „posno" i to da bi se u svakoj porodici zapostilo i redovno bi se postilo kroz ceo post 6-7 nedelja.

Hrana je bila dosta jednostavna, ali jaka i hranljiva. Kuvalo se na maslu ili na loju. Masti nije bilo, i teško se moglo do svinjske masti doći, pošto su Turci strogo zabranjivali uopšte donošenje svinja u varoš.

Životnih namirnica bilo je daleko manje nego danas. Od povrća bio je luk, krompir, kupus, pasulj, ređe sočivo i tek u polovini leta, posle Petrovdana, na pijaci se moglo dobiti boranija, bob, paprike i krastavci. Za karfiol, kelj, kelerabu, spanać, šparglu uopšte se nije znalo.

Interesovaće besumnje današnje gospođe domaćice jelovnik, sa kojim su raspolagale naše prababe, pre sto godina.

Dakle, u kuhinjama toga vremena, spravljala se čorba, đuveč, janija, kapama, papazjanija, bamnje pilav, jela od ribe i pečenja, dakle, sve jela grčko-orijentalskog porekla, pored neizostavnog kačamaka, popare i cicvare.

Jelovnik naših prababa u testima i slatkišima bio je bogatiji. Tu su bile razne pite: pita sa sirom, pita od zelja (zelanika), sa mesom, sa seckanim puževima u vreme posta, bundevara, pita sa orasima; a slatkiši su bili većim delom orijentalni: tatlije, šećerlokum, gurabije, baklava, lokumići, brdorice i pokit što kadaif i neka vrsta alve.

Izvesne namirnice i začini dobijali su se sa velikom teškoćom.